STOP nasilju i zlostavljanju djece! Jer nas se tiče!

Dajem svoj doprinos u ovoj peticiji i još mnogo toga što slijedi jer sam roditelj i znam da svako od nas ne bi nikad želio da se ovakve stvari dešavaju.Ovakvi skupovi,peticije i ostali oblici borbe su znak da još uvijek ima nade za nas obične smrtnike iz svakodnevnice. Poslije ovog dešavanja sa rahmetli Mahirom mi je još više otvorilo oči i dalo snagu da još više učestvujem u razgovoru sa svojom djecom i da im pravilno objasnim životni cilj za pravednošću.Još jednom bih da izjavim iskreno saučešće Mahirovoj porodici.Žao mi je što su dočekali da im ovo bude životni cilj za ubuduće,al nek znaju da nisu sami.

Popisala sam jer... Potpisala sam jer sam i sama bila žrtva vršnjačkog nasilja. Nekad, u onome što smo zvali post-ratni period, kad i nije bilo čudno što se to dešava, jer svi smo preživljavali 4 godine trauma. Novim drugovima iz razreda, koji su došli iz "dijaspore" nisu bila jasna moja interesovanja, to što mi nisu zanimljivi do te mjere da se borim za njihovu pažnju, pa me je njih desetak opkolilo nakon završene nastave malo dalje od kapije škole u koju sam išla. Situacija je od uvreda eskalirala do prijetnje nasiljem, pa čak i pokušajem fizičkog napada koji je zaustavio vlasnik obližnje prodavnice... Niko od nastavnika koji su napuštali školu na to nije obratio pažnju. Ja sam sretna- u mom slučaju završilo se tu, a ja sam upisala borilački sport (na opšte zgražanje) da mi se to više nikad ne bi desilo.

Potpisala sam jer se to nasilje desilo mom bratu. Doduše, mnogo kasnije i u srednjoj školi, kada ga je kolega iz razreda (čiji su roditelji stravično dobrostojeći) uzeo na zub. A to je uradio jer mu je moj brat bio "prepametan" i "štreber". Pa ga je kinjio i nazivao raznim imenima. Pred profesorima i cijelim razredom. I nikom ništa. Kad se požalio kući, dobio je savjet (koji, valjda, svi roditelji sa nekim ispravnim svjetonazorima, normalni) daju svojoj djeci- skloni se, ne reaguj, prijavi razrednom starješini. I on je poslušao, a profesorica koja mu je bila razredna objasnila mu je to kao normalan proces odrastanja. Njoj je to bilo normalno i kada ga je ta osoba gađala staklenom flašicom u glavu u školskom hodniku, pa mu polomila naočari. I direktoru škole je to bilo normalno, naročito kad je tu normalnost objasnio otac mladog gospodina.

Sve dok se nije požalio drugu, koji je, drugarski, odlučio da pomogne više nego svi ostali, samo na pogrešan način- nasiljem. Mučno je bilo raspetljavanje te situacije, još mučnije riječi profesora kojeg mnogo cijenim i koji nam je oboma predavao "Znam ja da on nije ništa kriv. I ja sam primjetio šta mu je radio na mojim časovima. Ako treba ići ću na sud." Mučne, jer su došle prekasno. Mučne su bile i facebook grupe u kojima se nadaleko i naširoko raspravljalo šta to treba uraditi mom bratu.

Obojica su premješteni u različite razrede, mom bratu je smanjeno vladanje. Valjda je žrtva kriva što je maltretiraju, a nije kriv onaj koji maltretira. Hvala Bogu (mada nisam vjernik), nije došlo do najgoreg. 

Ona njegova razredna okreće glavu kada vidi i jedno od nas dvoje. To je valjda pedagoški.

Potpisala sam jer u ovom naopakom vremenu, na naopakom svijetu, među naopakim ljudima, mora da postoji bar jedno zrno logike. Logike po kojoj žrtva i nasilnik nisu isti, i po kojoj se zna šta kome slijeduje.