STOP nasilju i zlostavljanju djece! Jer nas se tiče!

Da imam školsku djecu, zbog ovakve svakodnevnice ozbiljno bih razmišljao da napustim BiH, a vjerujem da mnogi roditelji o tome i razmišljaju. Čuo sam da je jedan roditelj na ulici prokomentarisao:”Da su to uradili mom djetetu, ja bi ih sve pobio”!

Na veliku žalost svih ljudi koji imaju dušu, malog Mahira više nema, a to što se desilo je užasno! To je scenarij iz najgoreg horror filma. Zar je to moguće? Zar je to moguće da su neki tamo toliko moralno posrnuli, i medju takvim zvjerima živimo?

Pustimo sofizme, teoretiziranja, itd. tj., kako se u životu često kaže ‘šuplje priče’. Na primjer, ako djete uzme kamen i razbije glavu policajcu, ono više nije djete, ono je u najmanju ruku huligan, i kao takav treba da se tretira!

Očekujmo pravdu za tog nesrtnog dječaka, za njegove roditelje. Pravda ga neće vratiti, ali će bar malo, malo, ublažiti užasan bol i noćnu moru njegovih roditelja, bol koji vrijeme sigurno neće izliječiti, bol zbog koga im suze u očima neće nestati dok god su živi.

A jedina pravda je da se hitno i strogo sankcionišu svi neposredno i posredno odgovorni. To bi bila i poruka i monstrumima šta ih čeka ukoliko ne obuzdaju svoju monstrumsku psihu, N.B. ne bolesnu psihu, nego monstrumsku psihu, jer bolest amnestira.

A kada se kazne oni koje treba kaznoti, i kada se javno žigošu, što je veoma, veoma važno, onda neka dobiju rječ psiholozi, psihijatri, socijalni radnici, itd., i onda neka počne jedna dugotrajna borba za mentalno liječenje onih na koga bi se to odnosilo, a ta terapija s obzirom na sve objektivne i subjektivne činjenice bi trajala po mom skromnom mišljenju najmanje 50 godina.

Aleksandar Toman